nepotpuna konkurencija i monopol

nepotpuna konkurencija i monopol

 

 

uslovi privređivanja u nepotunoj konkurenciji

 

            Držeći tržišta stalno nedovoljno snabdevena, monopolisti prodaju svoje robe, znatno iznad njihove prodajne cene i tako povećavaju svoje prihode, tj. profite.Kako?

            U uslovima potpune konkurencije svako preduzeće je premeleno da bi uticalo  na tržišnu cenu. Ukoliko je reč o proizvodnji automobila, piva, cigareta, itd...Može se zaključiti da u takvoj proizvodnji nema potpune konkurencije. To je iz razloga što je nemoguće obezbediti na hiljade centrala, fabrika piva, cigareta... Obično je reč o jednoj firmi ili nekoliko njih, sa statusom monopolističkog ponašanja sa aspekta proizvodnje, odnosno prodaje. Ako je nekoliko firmi u pitanju koje kontrolišu 3/4 proizvodnje ili prodaje reč je o oligopolskoj strukturi i njihovom uticaju na tržištu. Proizvođači ili prodavci koji utiču na tržišnu cenu pomoću menjanja količine nalaze se u monopolskim uslovima privređivanja tj. prodaje.

            Prema tome, nepotpuna konkurencija prevladava u nekom sektoru kad god pojedini proizvođači ili prodavci imaju neku meru kontrole nad cenom proizvoda u tom sektoru, i uz to vrše segmentaciju tržišta.

            U uslovima nepotpune konkurecije suparništvo na tržištu ima značaja, jer se svi proizvođači bore da pvećaju svoje učešće na tržištu. To se postiže reklamom i drugim marketinškim nastupima.

 

            Slika 1 daje grafički prikaz razlike između potpune i nepotpune konkurencije. Na prikazu (a) gde je horizontalna kriva (potpuna konkurencijua), preduzeće može prodavati po važećoj ceni koliko god želi. Preduzeća na tržištu potpune konkurencije nailaze na horizontalnu krivu: dd i može duž nje prodati koliko god hoće, a da ne obori tržišnu cenu. Na drogoj strani prikaz (b) predstavlja preduzeće u nepotpunoj konkurenciji koje sa smanjenjem tržišne cene povećava prodaju. Preduzeća na tržištu nepotpune konkurencije naići će na to da kriva tražnje s kojom je ono suočeno ima silazni nagib budući da povećane prodaje potiskuju cenuprema dole. Ukoliko suparnici tog preduzeća snize svoje cene, a ono nije dobro zaklonjeni monopolist, kriva tražnje za njegovim proizvodima će se pomaknuti osetno ulevo do d' d'.

            Monopol predstavlja tržišnu strukturu kada se na strani ponude, tj. tražnje javlja samo jedan učesnik. MOnopol je posledica visokog stepena koncentracije i centralizacije kapitala. Koncentracija predstavlja spajanje više kapitala iste grane radi stvaranja većeg kapitala kojim se obezbeđuje tehnički progres, velikoserijska proizvodnja, obezbeđuju nova tržišta i novi izvori sirovina. Najznačajnije raste "postojani kapital". Tako se smanjuje broj preduzeća, ali vrši visok stepen tržišne moći i koeficijenta koncentracije.

            Centralizacija kapitala se javlja uporedo sa koncentracijom gde dolazi do spajanja različitih grana u različitim vezama input-output. Razlozi za centralizaciju su višestruki :

a)       različite profitne stope u raznim granama i u raznim fazama privrednih ciklusa. U fazi prosperiteta prerađivačke grane brže reaguju na tražnju, nego ekstraktivne, tako da se profitne stope približavaju, tj. sprečava se njihov pad;

b)       centralizacijom se isključuje posrednička funkcija trgovine i profit zadržava u granama proizvodnje;

c)       centralizacija omogućava bržu primenu tehničkog progresa, a time i ostvarivanje ekstra profita;

d)       heterogeno preduzeće sporije reaguje na promenu cena, posebno sirovina, čime se poboljšava njihov konkurentski položaj.                                                                                          

            Ipak, centralizacija i koncentracija kapitala relativno teško stvaraju uslove za klasični oblik monopola. Daleko češći oblik monopola javlja se u proizvodno-tržišnoj morfologiji oligopol kada se javlja nekoliko učesnika na strani ponude i ako su dva preduzeća, reč je o dupolu, a ako je reč o tražnji, radi se o oligopsonima, odnosno duopsomima.

            U današnjim uslovima privrećivanja preovlaćuju oligopoli koji su čvrsto povezani sporazumima o cenama, segmentaciji tržišta, te kao takvi diktiraju razvoj ključnih grana svetske privrede. U tom kontekstu, teško je danas govoriti o uslovima privređivanja slobodne konkurencije, koja je u suštini zamenjena monopolističkom konkurencijom. Tako se cene uvek prilagođavaju kalkulacijama monopolista. Drugim rečima, one su uvek više od cena koje bi se formirale u uslovima slobodne konkurencije. Iznos za koji su više je izvor monopolskog ekstraprofita. S druge strane, monopolska cena je uvek niža od cene u nabavcina slobodnom tržištu, što je opet izvor ekstra profita, ali na strani kupovine.

            Posledica monopolističkih uslova privređivanja su pozitivne i negativne, i to prelivanje novostvorene vrednosti u korist monopola, kapaciteti i radna snaga se nedovoljno koriste; tehnički progres nalazi bržu primenu; više se izdvaja za naučno-istraživački rad, koji svojom primenom doprinosi povećanju produktivnosti rada itd.

 

osnovni oblici nepotpune konkurencije

 

            1. Monopol je osnovni oblik nepotpune konkurencije. To je sjučaj kada postoji jedan jedini prodavac s potpunom kontrolom nad celim privrednim sektorom. Naziv potiče od grčke reči "mono" - jedan i "polist" - prodavac. Isključivi monopoli su retke pojave. Primer za ovo su: telefonske usluge, gasovod, voda, struja itd. Ovi momopolisti moraju računati sa konkurencijom i iz drugih privrednih sektora, npr. kablovski telefoni, a struja i gas mogu zameniti druga goriva. Na dugi rok nijedan monopolista nije siguran od napada konkurenata.

            2. Oligopol znači "nekolicina prodavaca". Postoje dva tipa oligopolista.

            Prvo, oligopolist može biti jedan od malog broja prodavaca koji proizvode neki istovetan proizvod. To je na primer slučaj u proizvodnji aluminijuma i nafte gde je proizvod prilično homogen, a istovremeno su velika ulaganja kapitala za ulazak u taj sekttor.

 

            Drugi tip oligopola čini privredni sektor u kome je samo nekoliko prodavaca diferenciranih proizvoda. TO je na primer u automobilskoj industriji gde se automobili prodaju po brojnim obeležjima kao što su: veličina, snaga, potrošnja goriva, sigurnost i sl.

            3. U uslovima nepotpune konkurencije postoji i kategorija diferenciranih prodavaca.  To je slučaj kada veliki broj prodavaca proizvodi diferencirane proizvode. Za ovaj oblik monopolističke konkurencije dobar primer predstavlja prodaja benzina. Ako su u pitanju dve ili više firmi koje prodaju benzin i neka smanji neznatno cenu, potrošači se prebacuju na drugu firmu. Reč je o konkurenciji među mnogima. Razlika između ovog sektora i sektora potpune konkurencije je u tome što je u ovom slučaju reč o diferenciranoj robi. Ova diferencijacija obično proizilazi iz lokacije. Ljudi štede vreme i idu do najbližeg prodajnog mesta. Tabela 2. daje prikaz potpune i nepotpune konkurencije.

 

razlozi nepotpune konkurencije

 

            Razlozi nepotpune konkurencije sadržani su u troškovima proizvodnje. Troškovi se smanjuju kad se proizvodi u velikim serijama, a to mogu samo velika preduzeća koja u sreijskoj-masovnoj proizvodnji snižavaju troškove, tj. proizvode i prodaju jeftinije od drugih.

            Nepotpuna konkurencija može biti rezultat i nekih prepreka koje sprečavaju konkurente da ulaze u dotični privredni sektor. Karakterističan primer je kada neki proizvod dobije patentnu zaštitu ili slučaj COCA-COLE kod koje postoji zaštitna formula proizvodnje.

1.       Kada bi sveko moga proizvesti svaki proizvod uz jednake konstantne troškove, svako od nas bi se bavio proizvodnjom i ne bi bilo potrbe za velikim indusrtijskim preduzećima. Ali, svet nije takav. Krupna preduzeća zahvaljujući specijalizaciji i ekonomiji obima, proizvode brzo i efikasno.

2.       Iako su razlike u troškovima najvažniji činilac koji određuje različitost tržišnih struktura, prepreke tržišnoj konkurenciji mogu biti u pravnim ograničenjima ili diferencijaciji proizvoda. Time se smanjuje broj konkurenata ispod onog broja koji bi opstao na osnovi samih uslova efikasnosti ili troškova.

            Države ponekad ograničavaju konkurenciju u pojedinim proizvodnim sektorima, putem patenata, ograničavanja ulaska u privredne sektore, carine, kvote i sl.

            Patenti su specijalan oblik pravne prepreke ulaženja na tržište. Patenti omogućavaju pronalazaču isključivo korišćenje monopola u proizvodnom procesu.

            Države takođe ograničavaju ulazak ili izlazak u neki sektor dajući koncesije preduzećima. To znači da država ustupa nekoj firmi isključivo pravo da pruža određene usluge, a preduzeće zauzvrat pristaje da ograniči svoj profit i da pruža usluge svim potrošačima bez razlike.

            Pored toga države nameću ograničenja inostranim proizvođačima putem visokih carina ili kvota - kontigenata. Ovim oblikom ograničavanja sužava se tržište i svako prodaje na svom tržištu, bez mogućnosti ulasaka na drugo tržište na bazi reciprocitet. Zbog protekcionizma svako se zatvara na svom tržištu.

            Za carinu se kaže da je majka monopola. Pored pravnih regulativa postoje i ekonomske prepreke, koje se sastoje u diferencijaciji proizvoda. Na primer, u proizvodnji automobila postoji značajan broj proizvođača. Ali zbog diferencijacije proizvoda konkurencija je relativno ograničena. tako britanski automobili nisu privlačni za kupce u zemljama sa uskim ulicama ili nemački automobili srednje klase zbog male potrošnje, dizajna i kvaliteta su privlačni i tržišno premirani itd...

 

ispoljavanje tržišne moći

 

            U pogledu tržišne organizacije, privredni sektor čini spektar od potpune koncentracije do gotovog monopola. U smislu smanjenja trzišne moći preduzeća, potrebno je kvalitativno merilo stepena tržišne moći.

            Tržišna moć je stepen kontrole što ga jedno preduzeće ili mali broj preduzeća imaju nad cenama i odlukama o proizvodnji u nekom privrednom sektoru. Najuobičajenija mera tržišne moći je sektorski koeficijent koncentracije koji ilusture slika 3. KOEFICIJENT koncentracije u četiri preduzeća se definiše kao procenat ukupne proizvodnje nekog sektora koji dolazi iz njegova četiri najveća preduzeđa. Koeficijent koncentracije u deset preduzeća je jednak procentu proizvodnje što isporučuje deset najvećih preduzeća u sektoru.

 

 

 

 

transnacionalne korporacije kao svremeni oblik monopola

 

            Transnacionalne korporacije su nastale kao rezultat koncentracije i centralizacije kapitala. Prvo se pojavljuju u matičnim zemljama, a kasnije kroz investicije u inostranstvu ili kroz kupovinu postojećih firmi uz primenu tehnoloških dostignića stvaraju gigantske korporacije širom sveta, obrazujući svetsko tržište za svoje potrebe.

             Transnacionalne kompanije su postale prvorazredna svetska sila zahvaljujući svojo ekonomskoj moći, centralizaciji i koncentraciji kapitela, raspostranjenošću u gotovo čitavom svetu, zauzimanju položaja u gotovo svim ključnim granama privrede. U ostvarenju svojih ciljeva mogu menjati ne samo međunarodne ekonomske odnose, neko uticati i rešavati pitanja u društvenom i političkom životu.

            Transnacionalne kompanije inkorporiraju u naučno - tehnička dostignuća, primenu automatizacije, kompjuterske tehnike, kibernetike, naučno istaživačkog rada do najvišeg mogućeg nivoa, tako da su postale generator razvoja čitavog sveta. Međutim, one izazivaju i negativne konotacije u svetskoj privredi, jer su vođene prevashodno svojim ciljem, maksimalizacija profita u svetskim razmerama. Imaju razrađen mehanizam izvlačenja akumulacije iz zemalja gde je ostvarena i usmeravanje iste u predele gde je profit veći, tako da se neprekidno produbljuje jaz izneđu razvijenih i nerazvijenih zemalja. Uspeh ovih korporacija zasniva se i na: dugoročnom planiranju, mobilisanju finansijskih sredstava i primeni tehničkog progresa u svetskim relacijama. Tako i uspevaju obezbediti ogroman kapital za proizvodnju, za marketing svetskih razmera, visok stepen specijalizacije, kooperacije i standardizacije, čime postaju oličenje savremene svetske privrede. Zaključujemo da je nacionalna ekonomija prevaziđen koncept razvoja.

            Sa razvojem transnacionalnih kompanija razvijaju se i proizvodne snage, ali i instrumenti za iskorišćavanje radne snage širom sveta. Ogromni kapital se prezentira kao proces akumulacije vrednosti, a ne iskorišćavanje radne snege. Toliko su moćne ekonomski pa i politički da diktiraju uslove privređivanja ne samo u nerazvijenim zemljama, čime se onemogućava suverenitet zemalja u razvoju nad prirodnim bogatstvima, a često puta i u ključnim industrijskim granama razvoja. Prvo su obezbedile upliv u sirovinsku bazu zemalja u razvoju, a potom u prerađivačku delatnost. Tako da su ostvarile kontrolu nad ključnim sektorima privrede. Istovremeno su stvoreni uslovi da filijale transnacionalnih kompanija, koje se nalaze u zemljama u razvoju prevashodno ostvaruju interese korporacije, a ne matične zemlje, jednom rečju postale su produžena ruka korporacija.

 

finansijski kapital i finansijska oligarhija

 

            Razvoj transnacionalnih korporacija uslovio je i razvoj bankarskih poslova. Banke su mesto gde se odvijaju i slivaju sva zbivanja u privredi. Uslovi monopolističkog privređivanja predodredili su neraskidivu vezu banaka i proizvodnje. Potreba za kreditima ojačala je tu vezu, kao i potreba sigurnog plasmana kapitala predodredili su fuzije, jer su i proizvodne i bankarske institucije zainteresovane za ostvarivanje što većeg profita. U tom smislu jedni i drugi su radili na isključivanju konkurencije u granama gde je inkorporiran njihov interes. Otuda težnja za uspostavljanjem monopola i od strane banaka.

            Međutim, područje saradnje industrijskog i bankarskog kapitala u monopolističkim uslovima privređivanja nije se zadržalo sammo na kreditnim linijama nego se produbilo kroz upliv banaka u poslovne aktivnosti industrijalaca, iz čega je iznikla kontrolna funkcija banaka, a potom i potčinjavanje proizvodnje bankovnom kapitalu. Razvoj akcijskog kapitala otvorio je širom vrata bankarskom kapitalu da se infiltrira u sve poslovne aktivnosti industrije i trgovine. Banke su ubrzo postale jaki akcionari koje su putem sistema holding društva držale najvažnije privredne grane.

            U međuvremenu dolazi do promene odnosa u bankarstvu, gde najmoćnije bankr potčinjavaju sebi male banke, a mnoge propadaju u konkurentskoj borbi. Formiraju sse moćni savezi banaka koji obavljaju najvažnije i najsloženije poslove kao što su: državni zajmovi, sanacije, organizacija akcionarskih društava itd., iz čega se rađa finansijska oligarhija.

            Finansijska oligarhija predstavlja oličenje vlasti i moći finansijskog kapitala. Predstavnici banaka i industrije zauzimaju ključna mesta u ekonomskom i političkom životu, tako da se ne može zamisliti industijski monopol bez predstavnika banaka i obrnuto. Putem "personalne unije" jedni te isti ljudi upravljaju i raspolažu sa bankama i industrijom, iz čega proističe "koncentracija političke moći".

 

izvoz kapitala

 

            Izvoz kapitala predstavlja kretanje kapitala iz suficitarnih ka deficitarnim zemljama u cilju postizanja najviših profita i najrentabilnije proizvidnje. U osnovi kapital se usmerava putem:

            1) investicionih ulaganja - vrši se neposredno ulaganje u preduzeća, i to:

            a) osnivanjem samostalnih preduzeća;

            b) kupovinom već postojećih preduzeća;

            c) kupovinom i prodajom akcija i obveznica.

            2) izvoz kapitala - vrši se kreditiranje  stranih preduzeća ili države  uz dogovaranje - određivanje kamatne stope.

            I u jednom i drugom slučaju kapital se usmerava u grane, oblasti, preduzeća ili državu gde viša profitna ili dividendna ili kamatna stopa, uz uvažavanje elemenata sigurnosti tj. rizika, koji proističe iz političkih, ekonomskih, vojnih i drugih razloga. Od ekonomskih faktora bitno je istaći: devalvaciju, revalvaciju, deficit platnog bilansa, dividende, problem nacionalizacije itd.

            Investiciona ulaganja ispoljavaju se uglavnom u dva oblika, i to kao:

a)      portfelj sistem, odnosno kupovinom stranih hartija od vrednosti od strane                  domaćih rezidenata;

b)      direktne investicije, odnosno ulaganja u postojeća preduzeća i osnivanje novih preduzeća od strane matičnog preduzeća.

Pored ovih oblika investicionih ulaganja prisutne su i tzv. "portfollio investicije" preko kojih se stiče kamata i dividenda. Vlasnik kapitala zadržava vlasništvo, ali ne upravlja kapitalom tako da nema značajnijeg uticaja gde će se kapital plasirati, u koju oblast, granu, a nema uticaja ni na plasman roba i usluga, a time ni usmeravanje kapitala gde je viša profitna stopa itd. S obzirom da direktne investicije obuhvataju novu tehnologiju, preduzetništvo, plasman roba i usluga - marketing i drugi ispoljavaju se kao:

            a)akcijski kapital (kupovina akcija stranog investitora);

            b)reinvestiranje profita (ponovno ulaganje);

            c)zajmovi unutar kompanije - preduzeća.

 

 

 

            Smisao izvoza kapitala je ostvarivanje visokih ekstraprofita, obezbeđivanje sirovinske i energetske baze, proširivanje tržišta, uvođenje novih proizvoda izbegavanja visokih carinskih stopa i drugih ograničenja.

            Globalizacija svetske privrede i tržišta inicira nove elemente u međunarodnim ekonomskim odnosima preko integgracionih celina, trgovinskih organizacija i drugih svetskih investicija. Efekti se odnose na obim i strukturu proizvidnje, izvoz i uvoz roba, usluga, kapitala, tehnologije, preduzetništva i kooperacije.Koncentracija kretanja kapitala i uvođenje novih visokih tehnologija sve više se usmerava u najrazvijenije zemlje sveta, zbog visoke kupovne moći, apsorpcione moći tržišta i visokog stepena sigurnosti plasmana kapitala, dok se kod zemalja u tranziciji znatno manje ulože od očekivanih veličina kapitala. Izvoz i uvoz kapitala ilustruje shema 4.

 

 

oligopol i monopolistička konkurencija

 

izvori nepotpune konkurencije

 

            Potpuna konkurencija podrazumeva veliki broj preduzeća koja proizvode istovetan proizvod, toliko velik broj preduzeća da ni jedno preduzeće ne može uticati na tržišnu cenu.

            Monopol podrazumeva jednog jedinog proizvođača u čijim rukama je celokupna proizvodnja sektora. To su retki slučajevi u tržišnoj privredi danas.

            Prelazni oblici nepotpune konkurencije se nalaze između ova dva krajnja stanovišta, zašto je karakterističan oligopol kod koga u privrednom sektoru  dominira svega nekoliko preduzeća, kao i monopolistička konkurencija u kojoj veliki broj preduzeća proizvodi blago diferencirane proizvode.

            Po ekonomisitima izvori nepotpune konkurencije su:

a)       troškovi;

b)       prepreke konkurenciji;

c)       strateška interakcija među preduzećima.           

            Troškovi  bitno predodređuju nepotpunu konkurenciju i mogu se smanjivati, a time povećavati profiti. Uslov je da s ostvaruje značajniji deo ukupne proizvodnje za  tržište. To podrazumeva da u proizvodnji učestvuje samo nekoliko proizvođača.           

            Prepreke konkurenciji pretpostavljaju suparništvo među preduzećima u nekom sektoru. Moguće je uz visoke prepreke i suparništvo ograničiti. To je slučaj sa oligopolom kod koga postoji ekonomija obima i prepreke ulaska.

            Strateška inerakcija dolazi do izražaja kada mali broj preduzeća deluje na nekom tržištu. Tada moraju voditi računa o međuzavisnosti. Kada uvažavaju jedan drugog, onda između njih postoji strateška interakcija.

 

Modeli nepotpune konkurencije

 

            Postoje mnoge teorije nepotpune konkurencije. Ovom prilikom ističemo tri najvažnija slučaja nepotpune konkurencije.

a)      tajni oligopol;

b)      monopolistička konkurencija;

c)       oligopol malog broja.

            Tajni oligopol podrazumeva saradnju među preduzećima u obliku tajnog pregovranja i dogovaranja. To je slučaj kada dva ili više preduzeća zajednički određuju svoje cene ili količine proizvodnje, dele tržište među sobom ili donose zajedničke i druge poslovne odluke.

            Preduzeća su u iskušenju da se upuste u tajno dogovaranje kada saznaju da im profiti zavise o zajedničkim akcijama. U razvijenom zapadnom svetu oligopolisti su se često ujedinjavali i stvarali trust ili kartel.

            Kartel je organizacija samostalnih preduzeća koja proizvode slične proizvode, te deluju zajedno da bi podigli cene i ograničili količinu proizvodnje, dok trustovi nastaju spajanjem već postojećih kapitalističkih preduzeća iste ili različitih industrijskih delatnosti, koje su međusobno povezane. Trustovi ukidaju nerentabilna preduzeća, a njihov kapital prebacuju u druga preduzeća.Danas dogovranje nija dozvoljeno i zabranjeno je kompanijama da se tajno dogovaraju o određivanju cena i deobi tržišta.

            Kad god su oligopolisti u mogućnosti da se tajno dogovaraju u svrhe zajedničkog maksimiziranja profita, cena i količina će biti kao u monopolista.

            U stvarnosti teško je očekivati takvo dogovaranje, jer postoje brojne prepreke. Prvo, to je zakonom zabranjeno. Drugo, preduzeća to izbegavaju spuštajući cene izabranim kupcima i tako povećavaju svoj udeo na tržištu. Ovo posebno dolazi do izražaja gde su cene tajne, gde je izražena diferencijacija proizvoda, gde mali broj preduzeća proizvodi jedan proizvod ili proizvodi robe gde su brže tehnološke promene.Dogovaranje postoji, ali i konkurencija između domaćih i stranih preduzeća. Osim toga, nisu uvek uspešni ni pokušaji podizanja cena i profiti se teško ostvaruju.

 

 

            Monopolistička konkurencija se javlja kad mnoga preduzća prodaju slične ali ne iste proizvode. Liči potpunoj konkurenciji jer ima mnogo kupaca i prodavaca, ulaženje i izlaženje nije teško i cene se prihvataju onako kako su date. Razlika je samo u tome što su kod potpune konkurencije proizvodi istovetni, dok u uslovima monopolističke konkurencije proizvodi su diferencirani. Na slici 5 prikazana je prodaja mešovite robe. Kriva tražnje "dd" ima opadajući nagib. Cena po kojoj se ostvaruje maksimalni profit je u tački "G", a budući da je ta cena iznad prosečnih troškova - "AC", ovo preduzeće ostvaruje profit označen područjem "ABGC".

            Međutim, ovo preduzeće nema nikakav monopol na zemljište ili robu koju prodaje.To mogu raditi i drugi i u analizi polazimo od pretpostavke da svi drugi koji ulaze u ovaj posao imaju iste troškove, a time i istu krivu tražnje. Kako ulaze u ovu oblast drugi, te se malo po malo sužava tržište ranije već formiranih preduzeća, tako da se i kriva tražnje sa proizvodima već postojećih preduzeća pomiče u levo. Slika 6 prikazuje konačnu dugoročnu ravnotežu tipičnog prodavca u uslovima monopolističke konkurencije. Tražnja je pomerena u levo i kriva "d'd" prolazi kroz krivu prosečnih troškova - "AC" tog preduzeća. Tačka "G" predstavlja dugoročnu ravnotežu jer su profiti jednaki nuli i niko više nema interesa da ulazi u sektor, niti da ga napuštaju oni koji su već u tom sektoru.

            Proističe, da monopolistička konkurencija uređuje neefikasnost, jer je cena "G" iznad graničnih troškova - "MC", što je prouzrokovalo manji obim proizvodnje nego što bi dali uslovi potpune konkurencije.

            Oligopol malog